Get Adobe Flash player
ljubostina_m Скраја средњег века потичу две задужбине српских принцеза посвећене Пресветој Богородици, две лепотице моравске Србије, манастири Љубостиња и Велуће.

Манастир Љубостиња је задужбина кнегиње Милице. Изградња светиње почиње пред сам Косовски бој. Предање каже да је Милица, слутећи несрећу, желела да направи манастир далеко од ''очију света''. Црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице, а сам поглед на ово дело моравске архитектуре, сакривено између брда у долини Љубостињске реке, никог не оставља равнодушним. Богато украшене розете, орнаменти исклесани око прозора и врата са честим мотивом љиљана, као симболом девичанства, чистоте, доприноси утиску да се налазите на месту узвишене лепоте.

Градитељ Љубостиње Раде Боровић, познатији као Раде Неимар, један је од ретких по имену познатих српских средњевековних градитеља. Једна од посебности овог манастира је да су и градитељ Раде и живописац Макарије, потписали своја дела што се може видети у унутрашњости манастирске цркве.

Манастир је грађен од камена пешчара који се смењује са опеком, што је обележје моравске градитељске школе.

Легенда каже да је име Љубостиња настало од речи ''љубве'' и ''стан'' (место љубави). На овом месту су се, наводно, први пут срели кнез Лазар и кнегиња Милица, која је за успомену на овај догађај, одлучила да овде подигне манастир.

Кроз векове су разни освајачи уништавали фреске тражећи тајне пролазе и скривена блага испод њих. До данашњих дана су остали само фрагменти. Најзанимљивије су ктиторске фреске кнеза Лазара и кнегиње Милице, у природној величини, као и фреске њихових синова, Стефана и Вука. Данашњи иконостас настао је у 19. веку. Првобитни је уништен у борби против Турака.

Када је Лазар Хребељановић страдао на Косову, Милица је преузела бригу о држави и народу, штитила их од Турака, а онда се повукла у скромни монашки живот. У манастиру јој се придружила деспотица Јелена, у монаштву Јефимија. Кнегиња и деспотица су неговале лепу реч. У тишини манастирских зидина настала је Похвала кнезу Лазару, извезена на свили за покров кнеза Лазара. Монахињу Јефимији, прву песникињу на европском тлу, опевале су и песме савременика. Обе монахиње су овде умрле и сахрањене: Милица на левој, а Јефимија на десној страни улаза у цркву. Легенда каже да је Милица у тренутку смрти своје најбоље пријатељице дала саркофаг који је себи наменила. На саркофагу је уклесан цвет љиљана, симбол који се често приписује Богородици.

Конак кнеза Милоша из тридесетих година 19. века је један од најлепших манастирских конака у Србији у тзв.балканско оријенталном стилу.

На источној страни манастирске порте је подигнута и лепа црквица са иконостасом од плетеног прућа, радом монахиња. Посвећена је Светом Георгију, а подигла га је Дара Тохољ за покој душе рано преминулог сина.